Da li je promena vlasti dovoljna za prelazak jednog društva u demokratiju?

Sudeći po iskustvima Istočno-evropskih zemalja koje su brže i bezbolnije prošle proces tranzicije - nije. Po rečima analitičara zemalja u post-komunističkoj tranziciji Ralfa Darendorfa, za promenu vlasti potrebno je 6 dana, za promenu zakona 6 meseci, za promenu institucija 6 godina, a za promenu navika i ponašanja građana - 60 godina.

Koje su to navike i kognitivne šeme koje su prepreka razvoju demokratije i građanskog društva?

Pođimo od onih koje po definiciji predstavljaju preduslov, odnosno prepreku za demokratsko ponašanje - autoritarnosti i etničke tolerancije.

Još od prvih ispitivanja autoritarnosti u prethodnoj Jugoslaviji, poznato je da građani Srbije postižu veoma visoke skorove na skalama autoritarnosti. Poslednja ispitivanja koje smo sproveli na reprezentativnom uzorku od 1.000 građana Srbije, pokazuju da je više od polovine građana Srbije visoko autoritarno, a da u nisko autoritarne spada manje od trećine ispitanih! Kao ilustraciju autoritarnih stavova, navešćemo rezultate prihvatanja tvrdnje "Nama je, više od zakona, potrebno da imamo hrabrog i poštenog vođu": Čak 75% ispitanika slaže se sa ovom tvrdnjom! U svim izbornim istraživanjima dobijali smo podatak da se oko 40% birača opredeljuje prema lideru stranke, svega oko 20% prepoznaje programe stranke, a preostalih 40% se odlučuje ad hoc i ne može jasno da definiše osnov opredeljenja, ali su im ličnosti prepoznatljivije od programa. Drugim rečima, naš narod još uvek bira vožda, a ne opciju koja će mu doneti lični boljitak. Evo još jedne potvrde za to: u periodu od samo pola godine, rejting DSS se od nekih 2-3% u maju 2000. popeo na 14% u periodu predizborne kampanje (dakle, kada je Vojislav Koštunica izabran za predsedničkog kandidata DOS), da bi u decembru iznosio čitavih 23%.

Ne ulazeći u raspravu o poreklu ovako visoke autoritarnosti - da li je to posledica patrijarhalnog vaspitanja ili 50-to godišnje vladavine komunizma - nas će ovde pre svega zanimati pitanje: šta to znači za razvoj demokratije u Srbiji? Da li to znači da je situacija beznadežna? Odgovor je, ipak, ne. U istraživanju o stavovima prema pravnoj državi koje smo Dragan Popadić i ja sproveli 1996. godine pokazala se jedna veoma zanimljiva i za ovu temu značajna pravilnost. Naime, autoritarni subjekti su po pravilu bili protiv demokratskih pravnih rešenja, sem u slučaju kada su smatrali da su to "zvanična", tj. važećim zakonima regulisana rešenja. Drugim rečima, ako autoritarnim ličnostima zvanični autoritet vlasti kaže da treba da budu demokrate i da prihvate demokratska rešenja (kao što su uvažavanje ljudskih prava, tolerancija prema manjinama, itd.) oni će postati demokrate, odnosno, oni će poštovati demokratske zakone i ponašaće se u skladu sa demokratskim pravilima igre, iako se u dubini duše ne slažu sa njima! Prema tome, živeo demokratski autoritet! Nadajmo se samo, da će autoritet odoleti iskušenjima vlasti i ostati demokratski.

Drugi preduslov za razvoj istinski demokratskog društva je etnička tolerancija. Kako tu stoje stvari pokazuje pomenuto istraživanje iz prošle godine - dobijeni rezultati ukazuju da je etnička distanca prema narodima koji su i manjine u Srbiji zastrašujuća. Najveća distanca postoji prema Albancima i to nije samo aktuelna posledica konflikata, već rezultat koji se ponavlja godinama u nazad. No, čak i u slučaju Makedonaca koji su, takođe po tradiciji, najomiljeniji narod među Srbima, više od četvrtine ispitanika ne bi rizikovali brak sa ne-Srbima, što jasno govori o izraženosti etnocentrizma među našim građanima. Još više je zastrašujuć podatak (pogotovo sa pozicija manjina) da čak 24% ispitanika smatra da bi najbolje bilo kada bi nam država bila "etnički čista". Takođe, više od polovine ispitanika smatra da "Srbi u Srbiji treba da imaju veća prava od drugih naroda". Posledice rata i desetogodišnja promocija mržnje odnose svoj danak. I tu sad stižemo do prve uloge i prvog zadatka koji psihologija u Srbiji mora sebi da postavi: vaspitanje za etničku toleranciju, promocija ljubavi umesto zloslutnih krikova mržnje, negovanje poštovanja drugog i drugačijeg.

No, ovde se ne završava priča o uslovima i preprekama za razvoj demokratskog društva. Radovi Martina Lipseta ukazali su na jednu važnu zakonitost u razvoju demokratije - njenu zavisnost od ekonomskog statusa društva. Po njegovoj analizi, gotovo sve zemlje sa BNP od preko 10.000 $ su demokratske, a gotovo sve one najnerazvijenije su totalitarne. Kako to ekonomija utiče na razvoj demokratije? Pored toga što logično zvuči da gladni ljudi nisu preterano spremni na poštovanje normi i toleranciju, postoji još jedan važan medijator, a to je obrazovanje. Stopa pismenosti i procenat od generacije koji završava više škole visoko korelira sa BNP i u toj međuzavisnosti veoma je logično da sled izgleda ovako: visok nivo blagostanja donosi visoku obrazovanost populacije, a visoko obrazovanje donosi demokratske odnose.

I, sada opet stižemo do uloge psihologije. Kako mi psiholozi možemo doprineti razvoju ekonomije i obrazovanja?

U modernoj ekonomskoj teoriji se odomaćio izraz "konfučijanski kapitalizam" kojim se objašnjava ekonomski progres Japana i tzv. "Azijskih tigrova", a koji implicitno podrazumeva ideju o specifičnom pristupu radu i fanatičnoj odanosti kolektivu (kompaniji) koja itekako utiče na produktivnost radnika iz "konfučijanskih" zemalja. Isto tako, protestantski kult rada, nasuprot islamskom kultu "ćejfa" ima direktne reperkusije na bruto nacionalne dohotke zemalja u kojima dominiraju različiti kulturalni tretmani rada. Može li naša psihologija pronaći ćarobnu formulu za motivaciju srpskog radnog čoveka?

Dok ne dobijemo odgovor na tako spektakularna pitanja, pogledajmo, na čas, kako stoje stvari sa vrednosnim orijentacijama koje su značajne za prihvatanje, odnosno neprihvatanje tržišne utakmice. Po našim istraživanjima, u populaciji Srbije upadljivo dominira orijentacija ka egalitarizmu (61%), onih koji su odlučno opredeljeni za slobodnu tržišnu konkurenciju ima svega oko 15%, dok ostali imaju logiku: videću šta je za mene bolje. Naš čovek više voli sigurnost radnog mesta i obezbeđenu jednakost sa boljima od njega (makar to bilo i u bedi), nego šansu da vrednoćom ili sposobnošću obezbedi sebi blagostanje. Parola "Ne mogu me tako malo platiti koliko ja malo mogu raditi" odražava stav prema radu, ali i stav prema mogućnosti da se radom napreduje - bilo u profesionalnom, bilo u materijalnom pogledu!

Druga rasprostranjena karakteristika koju takođe možemo smatrati odlikom postkomunističkog društva, je ekonomska pasivnost, udružena sa klijentizmom.

Komunizam je bio sistem koji korumpira neradom. Humanistički ideal "radi koliko možeš, a uzimaj koliko ti treba", podrazumevao je naravno svest. Svest da treba da zaista radiš koliko možeš (a ne da zabušavaš) i da zaista treba da uzimaš koliko ti treba, a ne koliko ti je pod rukom. Realnost je, naravno, bila znatno manje idealistička: sigurnost radnih mesta (tj. nemogućnost da bilo ko bilo koga otpusti, bez obzira koliko radi) delovala je destimulativno; činovnička (tj. partijska) hijerarhija nagrađivala je poslušne, a ne vredne i pametne, što je takođe delovalo destimulativno; uravnilovka koja je praktično onemogućavala bogaćenje (sem privilegovanih i sem "ispod žita"), takođe je bila destimulativna. Čitava razmena rada bila je dirigovana, što je stvaralo eksterni lokus kontrole i smanjivalo doživljaj da sopstvenom aktivnošću (tj. radom) mogu bilo šta da izmenim. Sve se dobijalo - plata, stan, položaj, krediti, novac iz primarne emisije "radi oživljavanja proizvodnje", sredstva za investicije, izvozna dozvola... Sve se dobijalo, a ne zarađivalo! Čuveno pravilo engleskog ekonomskog teoretičara Adama Smita da "pekar ne peče hleb zato da bi prehranio ljude, već zato što od 600 grama brašna dobija 1.000 grama hleba" - nije važilo u komunizmu. Sasvim je logično da je takav sistem doveo do stanja svesti u kome radnici sanjaju da pređu u činovnike, kako bi lagodnije živeli, a ne da više proizvedu da bi bogatije živeli.

Ali, taj sistem bio je itekako lagodan. On je oslobađao ljude odgovornosti i oslobađao ih je od potrebe da budu ambiciozni - sa neizvesnim ishodom. Zato je on toliko otporan. U toj sigurnosti i lagodnosti leži objašnjenje zašto se toliko ljudi grčevito bori da zadrži svoje toliko bedno plaćene poslove i "platicu" od koje se više ne može živeti i zašto se tako malo njih odvažilo da napusti firmu koja je očito propala.

Svest o tržištu rada uopšte ne postoji u našem društvu. Svest da moje znanje i moj rad nešto vrede i da ja treba da ih što skuplje prodam, a ne da čekam da mi neko nešto udeli - još uvek se nije razvila. I, pošto i dalje čekamo da nam neko nešto da, onda je lako objašnjivo zašto je tako važno biti u dobrim odnosima sa onim koji može nešto da pruži. Onda je razumljiva jurnjava za učlanjenje u DSS koja je vladala ovih dana, onda je razumljivo zašto svi traže vezu za lekara, za obdanište, za upis na fakultet. Društvo u kome je važnije biti pripadnik vladajuće stranke, klana ili zemljačkog kluba, nego biti vredan i sposoban, osuđeno je, naravno, na propast. Ali, kako prometiti takvu atmosferu, kada niko ne očekuje da je u ovoj zemlji moguće nešto ostvariti vrednoćom i poštenjem? Evo jednog primera: Na pitanje o tome da li bi više voleli da im sudi pošten sudija ili da saznaju ko je sudijin rođak ili bliski prijatelj kod koga bi mogli da ostvare "vezu", čak 78% naših ispitanika se izjasnilo za ovu drugu mogućnost! Umesto "sudija", ovde bi mirno moglo da stoji "komisija za prijem" ili bilo kakva druga arbitrarna instanca.

Lično sam sumnjičav da bi psihologija mogla bilo šta da smisli u cilju menjanja ovakvog načina mišljenja našeg čoveka. Izgleda da ćemo morati sačekati da učenje na iskustvu ovde odradi svoje. Ali, ono što se psihologiji otvara kao mogućnost u promenama koje nam predstoje, je uključivanje u drugačiji privredni sistem ponudom naših specifičnih znanja novootvorenom tržištu. Znanja iz marketinga, menadžmenta i kadrovske psihologije. Tužna je istina da na našem tržištu u edukaciji menadžmenta i marketinga još uvek dominiraju ne-psiholozi, prodajući znanja koja su čisto psihološka. Protiv toga se moramo boriti, ali ne galamom, već boljom i organizovanijom ponudom na tržištu.

Druga oblast od koje zavisi razvoj društva i koja je sama pred krupnim promenama je obrazovanje.
Kao što smo već naglasili, razvoj demokratije je u izuzetno visokoj povezanosti sa obrazovnim nivoom društva. Prema podacima popisa iz 1991, obrazovni status populacije u Srbiji je na veoma niskom nivou: 19% je nepismenih i popupismenih, a još 28% nema završenu osnovnu školu. To je gotovo svaki drugi stanovnik! Srednju spremu (uključujući i KV) ima 25%, a višu i visoku svega 7%. To su tragični podaci.

Ali, još više od same statistike, zabrinjava činjenica da veliki broj mladih, inteligentnih ljudi, u poslednje vreme dovodi do očaja svoje roditelje potpunom nezainteresovanošću za školu ili fakultet. Deca se očito brže prilagođavaju realnosti od svojih roditelja. Jer, zaista, kako ubediti mladog čoveka da se silna investicija u naporno školovanje isplati, kada on jasno uviđa da se u ovom društvu ni diploma, ni znanje, više ne mogu namazati na hleb. Kako objasniti detetu da znanje ima tržišnu vrednost, kada ono lepo vidi da univerzitetski profesori voze bicikl, a šverceri voze Mercedese?

Nepostojanje tržišta znanja, nemogućnost plasmana znanja kao profitabilne robe, dovelo je do potpune marginalizacije prosvetne delatnosti u nas. Dovelo je prosvetne radnike do prosjačkog štapa i, samim tim, proizvelo je tragično negativnu selekciju prosvetnog kadra. Pored toga, naše školstvo je već poodavno opterećeno nizom nakaradnih karakteristika: školski programi su više nego preobimni, neusklađeni sa razvojnim mogućnostima dece (o korisnosti za život da i ne govorimo) i neguju faktografski (a ne kreativni) pristup usvajanju znanja.

Opšte je poznata činjenica da naši učenici svojim fondom znanja daleko prevazilaze svoje vršnjake iz inostranstva. U isto vreme, mi smo zemlja sa jednim od najvećih procenata nepismenih i polupismenih u Evropi! Kako je to moguće?

Objašnjenje treba tražiti u neprimerenosti programa različitim mogućnostima učenika. U jednom od ratova koje smo vodili za smanjenje školskih programa, suočili smo se, na primer, sa objašnjenjem stručnih savetnika da su principi više matematike i binarni račun (!) neophodni (radilo se, inače, o trećem razredu osnovne škole!) da bi se stvorio osnov za razumevanje kompjuterske programske logike! Na istom tom uzrastu, mali Amerikanci uče da tipkaju po tastaturi. Sasvim logično, jer se danas 70% Amerikanaca služi kompjuterom, a samo 0,007% pravi programe i razume principe njihovog funkcionisanja. Naše školske vlasti su očito imale ambiciju da 70% naših građana obuče za pravljenje kompjutera. I, zato smo imali toliko nepismenih!

Posebna priča je faktomanija kojom su opterećene gotovo sve naše škole. Program za svaki pojedinačni predmet koncipiran je tako kao da će sva deca postati eksperti baš iz te obasti, a predmetni nastavnici se ponašaju kao da je njihov predmet jedino što deca uče u školi i jedino što treba da znaju u životu. Pri tome, samo mali broj (ambicioznijih) nastavnika unosi nešto kreativnosti u nastavu i decu uče da znanje primenjuju i uče znanju koje je primenjivo. Jer, kakvog smisla ima danas, recimo, štrebati najviše planinske vrhove, kada se do tog podatka dolazi jednostavnim pregledom programa "Atlas" na kućnom računaru?

No, obrazovanje ima i drugu ulogu u razvoju demokratskog društva. Ako budemo učili od visoko razvijenih demokratija, onda ćemo brzo naučiti da je demokratija veoma komplikovan i fragilan sistem kome preti neprestana opasnost da ga ljudi dožive sporim i neefikasnim i da poželevši neka, na prvi pogled brža i efikasnija rešenja - skliznu u totalitarizam. I naučićemo da je za očuvanje demokratije neohodna neprestana edukacija naroda. Učenici u razvijenijim zemljama uče se demokratskoj proceduri kroz đaćke parlamente, kroz tinejdžerske sudnice, ali i boraveći u demokratskoj atmosferi u samoj školi. U tom kontekstu, možemo konstatovati da je jedna od najvećih prepreka za razvoj našeg društva u pravcu demokratije - naša autoritarna škola.

Ima mnogo dokaza za tu neslavnu ulogu škole. Analiza udžbenika Dijane Plut iz 1990. godine, pokazuje da naši udžbenici gotovo uopšte ne poznaju, niti priznaju privatnost osobe; veoma malo podstiču na lično isticanje, ličnu inicijativu i samostalnost, ali, zato, glorifikuju kolektivizam i opšti interes - za koji pojedinac mora biti spreman da podnese svaku ličnu žrtvu. U vrednosnom sistemu koji forsiraju udžbenici ima čak mnogih bliskosti sa fašističkom ideologijom: veličanja apsolutnog autoriteta, preuveličavanja ratničke tradicije, ksenofobije, podređivanja individualnih kolektivnim (apstraktnim) ciljevima, itd. Broj ratnika heroja, tipa Tanaska Rajića, nasuprot naučnim autoritetima, tipa Nikole Tesle, javlja se u našim udžbenicima po proporciji 10:1!

Slika o američkim đacima koji drže noge na klupama, piju Koka-kolu za vreme časa i prekidaju nastavnika usred rečenice svojim pitanjima nije odraz nikakvog američkog (ne)vaspitanja, već demokratske atmosfere koja se pažljivo neguje u obrazovnim institucijama demokratskih zemalja. Dok se na Zapadu predavanje kojem ne slede pitanja i komentari smatra neuspelim, kod nas se pitanja doživljavaju kao direktna uvreda predavaču.

Naravno da se nikakva edukacija za demokratiju ne može otpočeti, bez korenite transformacije samog školskog sistema. Mora se promeniti pre svega odnos između učenika i nastavnika. Dijalog, debata između nastavnika i učenika (o sumnji u tačnost tvrdnje koju iznosi nastavnik, da i ne govorimo) potpuno su nepoznate situacije u našoj školi. Uz časne (i, na žalost, retke) izuzetke, nastavnik je Bog. On žari i pali, njega se mora bespogovorno slušati, njegova ocena ne moze biti dovedena u sumnju, čak ni od strane roditelja (ukoliko isti ne želi da mu dete otrpi dodatne posledice njegove intervencije), a kamoli od strane učenika. Logična posledica takvog odnosa je otvoreni ili prikriveni otpor koji deca imaju prema školi. Logična (i tužna) posledica su i deca koja se javljaju za pomoć psihologu zbog neurotičnih strahova od škole. "Logična" konsekvenca autoritarne škole ne može biti ništa drugo do - autoritarno, nedemokratsko društvo!

Posebna priča je univerzitet. U vreme kada je fakultetska diploma garantovala viši platni razred i lagodniji posao, bilo je važno fakultet upisati i nekako ga završiti, a sasvim je nevažno bilo da li sam pritom nešto i naučio, a još manje važno da li je to što sam naučio i upotrebljivo i namazivo na hleb. U istom trenutku kada samo u Kaliforniji (koja, doduše ima duplo više stanovnika od Jugoslavije) godišnje doktorira 800 kliničkih psihologa i svi uspevaju da se "zaposle" (odnosno da uspešno prodaju svoje znanje i da od toga sasvim lepo žive), naši diplomirani psiholozi ne znaju ni da li će uspeti da nađu posao, a još manje da li će od njega moći da prežive. I nije tu u pitanju razlika u bogatstvu društva, već tip znanja koje se stiče na fakultetu i njegova prodavljivost na tržištu. Scientistička orijentacija naše edukacije dovodi naše mlade kolege u stanje hronificirane anksioznosti uvek kada treba da reše neki psihološki problem, a njegovo rešenje nije bazirano na Weber-Fechnerovom zakonu i u stanje panike, ako treba da koriste metodu čiji Cronbachov alfa nije najmanje .90! Naravno da se moramo protiviti šarlatanizmu i improvizacijama u Psihologiji, ali društvo od nas, kao profesije i od naših pojedinaca, kao profesionalaca, traži da rešavamo probleme i ne može da čeka dok našu nauku ne dovedemo do savršenstva. No, ono što je u našoj edukaciji najgore, to je potpuno odsustvo orijentacije na praksu, iz čega sledi logični ishod - naše kolege se ne osećaju sposobnim da svoja znanja iz psihologije prodaju na tržištu, a, u isto vreme, neke druge profesije, manje ograničene naučnim obzirima i više orijentisane ka praksi, ta znanja vrlo vešto nude i vrlo skupo prodaju!

Ali, orijentacija ka tržištu znanja podrazumeva i sasvim drugačiji univerzitet. Ne samo u smislu sadržaja nastave, već i u smislu organizacije. Na zapadu student može da bira kurseve i on ih, naravno, bira u zavisnosti šta oni nude (tj. da li nude znanje koje se može kasnije dobro prodati), ali i kako se nude. Nastavnik koji ne nudi pravu robu ili je izlaže na dosadan i edukativno neadekvatan način, gubi studente, a kada izgubi studente, onda gubi i kurs, a, samim tim, i posao. Prema tome, nastavnik "strah i trepet", tipa Baje Bajića i njegovih sledbenika, kod koga je prolaznost, recimo, 5% ili nastavnik koji studente davi zastarelim faktima - potpuno je nezamisliiv u tako organizovanoj edukaciji. Jer, on je tu da studente obuči zanatu, a ne da ih ruši da bi demonstrirao svoju supremaciju, on je tu da im ponudi znanje koje će oni upotrebiti u svojoj kasnijoj praksi, a ne da egzbicioniše svojim sterilnim enciklopedijskim informacijama.

Na žalost, do takvog univerziteta možemo doći samo transformacijom postojećeg, a tu transformaciju treba da sprovedu oni koji su na univerzitetu već zauzeli busije i o čijoj spremnosti na tako radikalne zaokrete vam neću ovoga puta govoriti. Izgleda da su one zemlje koje su u procesu tranzicije pravile oštar rez sa komunističkom prošlošću imale više sreće. Tamo su sve profesore sa univerziteta listom otpustili i onda ih ponovo primali, pažljivo ih pojedinačno procenjujući. U toj proceni studentski sud imao je značajnog udela i, kako se kasnje ispostavilo, studenti su nepogrešivo procenili ko koliko vredi.